Puškice iz vizuelne kulture

Svake Srede 21.00
SLOBODAN ulaz

Lokacija:
ArkaBarka Floating Hostel
Bulevar Nikole Tesle bb
Ušće Parkić, preko puta Siv-a
www.arkabarka.net

Talking Heads – Glave koje pričaju

U dokumentarnom filmu, pogotovo u televizijskoj produkciji, česta je pojava da se jedan čitav film zasniva na intervjuima između kojih čak i ne postoji drugačije vizuelno vezivno tkivo koje oslikava temu filma. Prava je retkost da u ovakvoj pojednostavljenoj strukturi film bude interesantan, napet i da drži pažnju prosečnog gledaoca. Naredni blok filmova koje Vam predstavljamo na Arkabarki posvećen je upravo retkim filmovima koji koriste glave koje pričaju na interesantan i filmičan način.

21. maja „Werner Herzog Eats His Shoe“, 1980, 20 min. i „Gates of Heaven“, 1978, 85 min.

„Werner Herzog Eats His Shoe“

Ovo je kratki dokumentarac Lesa Blanka o opkladi Wernera Herzoga i Errola Morrisa. Herzog je izazvao Morrisa, koji je planirao da snimi svoj prvi film, da ako bude imao sreće koja mu je neophodna za debi, da će da pojede cipelu. Herzog je u stvari želeo da skrene pažnju na kvalitet filma Gates of Heaven koji je, i pored toga što je imao uspeh na festivalima, imao problema sa distribucijom.

„Gates of Heaven“

U ovom dokumentarnom filmu srećemo najpre Floyd McClurea, paraplegičara koji sanja o tome da napravi groblje kućnih ljubimaca, podstaknut smrću svog ljubimca i lokalnom praksom pravljenja lepka od umrlih životinja. Potom srećemo uspešnu firmu koja se bavi sahranama kućnih ljubimaca kao i ljude koji su njihove mušterije. Film je zanimljiv iz više razloga, a posebno zato što prati životne priče ljudi koje je spojila naizgled bizarna tema filma.

28. maja, „Comizi d'amore“, 1965, 90 min.

„Skup ljubavi“ čine intervjui različitih ljudi na temu (homo)seksualnosti, braka, nevinosti, časti... Reditelj Pjer Paolo Pazolini provocira ljude izmamljujući im stavove o društveno osetljivim pitanjima i tabuima. Ovaj dokumentarac, koji preispituje vrednosti italijanskog društva sredinom 60-tih (dakle, skoro pre pola veka) čini interesantan vizuelni dokument o društvenim konstruktima tzv.normalne ljubavi.

4. juna, Krzysztof Kieslowski

Gadajace glowy [Talking Heads], 1980, 16 min.

Z punktu widzenia nocnego portiere [From the Night Porter's Point of View], 1979, 17 min.

Ova dva kratka filma prikazuju rediteljsko umeće da se uz minimum vizuelno atraktivnog materijala moze stvoriti odličan film koji počiva na interesantnom konceptu. Veliki majstor filma, Kešlovski, prikazuje u svojim dokumentarcima najrazličitije ljude, koji, zaustavljeni u prolaznosti, pričaju o velikim idejama.

[ vasiliki akritidou

dubravka obradović

petar veljačić ]

Budućnost etnografskog filma

U januaru 2006. godine u Lajdenu u Holandiji načinjen je bitan korak za budućnost etnografskog filma. Naučnici koji se bave vizuelnom antropologijom sastali su se da definišu strategiju kojom će etnografski film izaći iz geta, kako kinematografije tako i antropologije. Pol Henlej, Dejvid Mek Dugal, Stef Majkneht, Metje Posta i Rozela Ragaci doneli su deset propozicija kojim se etnografski film kao praksa, u akademskim krugovima, treba teretirati kao sredstvo transkulturne komunikacije.

U daljem tekstu navodi se njihovih deset propozicija.

Film kao etnografska praksa:

01. Etnografija je sredstvo kojim svaka generacija antropologa daje svedočanstvo kulturne različitosti svoga vremena. Najbolja etnografija je inspirsana teorijom i doprinosi joj, ali je česta pojava etnografije koja traje i posle napuštene teorije koja je doprinela etnografskom iskrivljenju. Kinematografija može biti primenjena u širenju dometa etnografskog svedočanstva, pristupajući teoriji kao pogodnoj da oblikuje kako sadržaj tako i formu svakog pojedinačnog filma.

02. Etnografski film može da dopuni antropološko pisanje, ali ne samo kao sredstvo ilustracije. Nasuprot pisanju, film ne uključuje prevod druge kulture na „naše“ izraze, već preoblikuje svest gledaoca u terminima druge kulture. Drugim rečima, film ne samo da proizvodi znanje na drugačiji način, već proizvodi drugačiju vrstu znanja.

03. Etnografski film je kako zvučna tako i vizuelna praksa. Ipak, materija koju tretira nisu zvuci i slike koji stoje zasebno, niti reči i akcije koje stoje zasebno, već pre društvene i kulturne stvarnosti koje su stvorene njihovom materijalnom interakcijom. Na oba ova polja praktičan etnografski film treba biti razdvojen od antropologije vidljivog ili vizuelnog.

Etnografski film u akademskim krugovima:

04. Stvaraoci etnografskih filmova treba da skrenu pažnju na nedavno povećanje značaja vizuelnih prezentacija među studentima i naučnicima i da pokrenu kampanju za odgovarajući porast ulaganja od strane akademskih tela i istraživačkih agencija. Video tehnologija je onoliko suštinska za savremenu antropologiju koliko je elektronski mikroskop suštinski za prirodne nauke.

05. Stvaraoci etnografskih filmova treba da se bore za povećanje vizuelnog obrazovanja u akademskim institucijama. Vizuelna antropologija je uskraćena protivljenjem predavača da prihvate etnografske filmove kao medij prenošenja znanja. Odkada su cene DVD-jeva približne cenama knjiga ne postoji više materijalno opravdanje za to protivljenje. Filmski stvaraoci traba da promovišu vizuelno obrazovanje i objavljivanjem kritika i recenzija postojećih filmova.

06. Stvaraoci etnografskih filmova treba da rade za izgrađivanju videoteka najboljih radova koji reprezentuju različite etnografske filmove iz čitavog sveta. Ove treba da budu drugačije od enciklopedijskih kolekcija snimaka, koji se međusobno ne razlikuju, a koji se obično mogu naći u arhivama etnografskih filmova. Treba da budu pre biblioteke nego baze podataka, npr. kolekcije kreativnih radova pod uticajem principa autorstva, žanra i lokalnih tradicija antropološke misli i etnografske prakse.

07. Trenutno postoje male mogućnosti za mlade stvaraoce etnografskog filma u razvoju sistematske karijere u okviru akademskog života. Prihvaćeniji su naučnici koji proizvode pisane publikacije od onih koji stvaraju audiovizuelne radove, čak i kada su najvišeg standarda. U prevazilaženju ovih predubeđenja, filmski stvaraoci treba da sarađuju sa naučnicima drugih disciplina da bi se razvili široko utvrđeni kriterijumi procene njihovog rada.

Etnografski film kao transkulturna komunikacija:

08. Stvaraoci etnografskih filmova treba da se nadovežu na nasleđe socijalne i kulturne antropologije, posebno na obavezu terenskog rada i karakterističan stav etičkog angažovanja za subjekte. Međutim, oni takođe treba da se povežu sa drugim disciplinama društvenih nauka i institucijama koje im dozvoljavaju da razviju projekte saradnje sa drugim naučnicima i filmskim stvaraocima, unutar i izvan akademskog života.

09. Etnografski film je sredstvo transkulturne komunikacije koje se šire razume od pisanog teksta i govornog jezika, i u sadašnjosti se proizvodi širom sveta u najrazličitijim formama. Filmski stvaraoci iz velikih svetskih centara kao što su Pariz, Nju Jork, London i Amsterdam treba da ohrabre ovo širenje raznolikosti i lokalizaciju žanra. Pre nego da isključivo prave filmove o Drugima, treba da prave filmove o svom društvenom i kulturnom okruženju u cilju njihovog predstavljanja publici u drugim krajevima sveta.

10. Etnografski film predstavlja priliku da se antropologija iznese izvan akademskih krugova – da se kreira „antropologija koja se deli sa drugima“ („shared anthropology“) po rečima Žana Ruša u njegovom kasnijem periodu – kako sa zajednicom koju film tretira tako i sa celim svetom. Da bi se ostvarila ova vizija suštinsko je da stvaraoci etnografskog filma iskoriste prednosti digitalne tehnologije u cilju razvoja efikasne internacionalne mreže kojom će izvršiti distribuciju svojih filmova.